25.02.2026.

Danas obeležavamo Dan ružičastih majica. Dan kada pričamo o empatiji i podsećamo sebe da nijedno dete ne bi smelo da odrasta u strahu. Ali možda je važnije od same simbolike da zastanemo i pokušamo da razumemo – šta se zapravo dešava iza reči „vršnjačko nasilje“.

Navikli smo da tu priču pojednostavimo. Postoji nasilnik i postoji žrtva. Jedno dete je krivo, drugo je povređeno. Međutim, stvarnost je mnogo složenija. U tim situacijama, na različite načine, stradaju sva deca koja su uključena.

Dete koje trpi nasilje nosi teret koji često niko ne vidi. Ono možda ćuti jer se stidi. Možda veruje da je samo krivo. Možda misli da će, ako nekome kaže, situacija postati još gora. Spolja gledano, to je isto ono dete kao i pre – ide u školu, sedi u klupi, odgovara kada ga prozovu. Ali iznutra, svet mu postaje nesigurno mesto. Samopouzdanje se polako kruni, poverenje u vršnjake nestaje, a osećaj usamljenosti raste.

Sa druge strane, dete koje vrši nasilje često posmatramo isključivo kroz prizmu osude. I jeste važno jasno postaviti granice i poslati poruku da je takvo ponašanje neprihvatljivo. Ali ako tu stanemo, nismo otišli dovoljno duboko. Iza agresije se često krije nešto drugo – neizražen bes, osećaj nevidljivosti, potreba za kontrolom, ponekad i iskustvo sopstvenog bola. Neka deca su naučila da se pažnja dobija dominacijom. Neka su odrasla u okruženju u kome je grubost način komunikacije. Neka jednostavno nemaju razvijene veštine da drugačije izađu na kraj sa frustracijom.

To ne znači da nasilje treba opravdavati. Ali znači da ga treba razumeti. Ako reagujemo samo kaznom, a ne radimo na uzroku, propuštamo priliku da promenimo obrazac koji se može ponavljati godinama.

Tu su i deca koja sve to posmatraju. Ona koja spuštaju pogled, ćute i nadaju se da neće biti sledeća. Njihova tišina najčešće nije ravnodušnost, već strah. A svako neizgovoreno „Prestani“ dodatno učvršćuje osećaj da je nasilje normalno.

Zato je važno da, kada govorimo o vršnjačkom nasilju, ne tražimo samo krivca, već rešenje koje uključuje sve. Detetu koje trpi nasilje potrebna je podrška, sigurnost i osećaj da nije samo. Detetu koje vrši nasilje potrebna je jasna granica, ali i rad na emocijama, razumevanju posledica i razvijanju empatije. Posmatračima je potrebno osnaživanje – da znaju da imaju pravo i obavezu da reaguju.

Odrasli tu imaju ključnu ulogu.  Nije dovoljno reći „To su dečje stvari“ ili „Sami će to rešiti“. Neka deca nemaju snage da sama reše situaciju koja ih prevazilazi.

Možda je najvažnija poruka današnjeg dana upravo ta: vršnjačko nasilje nije priča o lošoj deci. To je priča o deci kojoj je potrebna pomoć. Svoj deci. Ovo nije problem koji sme da se potiskuje i zanemaruje.