13.11.2025.

U današnjem svetu okruženi smo brojnim ljudima, informacijama, dešavanjima i obavezama. Na neki način, živimo u vremenu jedne spoljašnje povezanosti, a istovremeno i duboke unutrašnje odvojenosti, od sebe, drugih i uopšte sveta oko sebe. Mnogi ljudi osećaju prazninu i taj jedan osećaj da „nema nikoga“ ko bi ih zaista razumeo.

Međutim, usamljenost nije samo nedostatak društva, nego je pre svega prekid kontakta, sa drugima ali i sa samim sobom. Osobe koje stalno pomažu drugima, koje su uvek dostupne i prisutne za druge, često zaboravljaju na svoje potrebe i granice. One su često prepoznate kao „jake“ osobe, za koje se čak i podrazumeva da im pomoć nikad nije potrebna. Vremenom, na tom putu se umore i dođu na mesto kada „ja mogu sve sam/a“, traži promenu. Usamljenost koja se tada javlja postaje prostor u kojem se osoba ponovo sreće sa sobom. Sa svojom tugom, prazninom ali i sa svojim potrebama.

Kada u terapijskom procesu naučimo da budemo u kontaktu sa sobom, tada se zauzimamo za sebe i jasno komuniciramo šta je ono što nam treba, šta nas boli i šta želimo. U tom trenutku i drugi ljudi mogu zaista da nas vide i čuju. A kad smo viđeni, više nismo sami. Zbog toga u Geštalt pristupu verujemo da se čovek razvija i isceljuje korz kontakt, koji je susret između tebe i mene (klijenta i terapeuta), između mene i sveta, i trenutak u kojem se stvarno sretnemo i čujemo.