26.01.2026.

U susret novom ciklusu dečije psihodrame, često se vraćamo iskustvima sa prethodnih radionica. Ne zato da bismo ih analizirali, već zato što nas podsete koliko je igra ozbiljan i dubok jezik deteta.

Roditelji nas često pitaju kako psihodrama izgleda u praksi. Da li deca razgovaraju o problemima? Da li „rade na sebi“? Ili se samo igraju?

Istina je da se deca u psihodrami igraju – ali upravo kroz tu igru prerađuju ono što ih tišti, zbunjuje ili boli.

Na jednoj od prethodnih radionica učestvovala je tiha devojčica, povučena, često neprimećena u grupi vršnjaka, a ponekad i ismevana u školskom okruženju. Na prvim susretima, kada god bi birala ulogu, gotovo uvek je bila Crvenkapa – mala, uplašena, stalno na oprezu pred vukom. Ta uloga se ponavljala iz radionice u radionicu, sa istim emocijama i istim ishodom.

U psihodrami, ponavljanje nije problem – ono je važan signal. Dete se vraća onome što mu je unutrašnje poznato, što nosi u sebi i pokušava da razume.

Tokom vremena, kroz sigurnost grupe i jasne granice procesa, nešto se promenilo. Na jednoj radionici, ista devojčica je izabrala da bude – lav. Ne mali, ne skriveni, već opasan lav koji riče, zauzima prostor i jasno pokazuje svoju snagu. Od tog trenutka, ona se više nije vraćala u tihe i uplašene uloge.

Ono što je važno naglasiti jeste da je ta promena došla iznutra, bez nagovaranja, bez „učenja“ kako treba da se ponaša. Psihodrama joj je omogućila da iskusi sebe drugačije, da oseti kako je biti snažna, viđena i poštovana – i da taj doživljaj ponese sa sobom.

Šta se zapravo dešava u psihodramskom procesu?

Psihodrama je metod koji koristi igru uloga, simbol i pokret da bi dete moglo da izrazi i preradi unutrašnja iskustva. Sa stručnog stanovišta, ona omogućava:

• regulaciju emocija kroz telesno i simboličko izražavanje
• razvoj socijalne kognicije i empatije kroz uloge drugih
• korektivno emocionalno iskustvo – drugačiji ishod od onog koji dete poznaje
• jačanje osećaja kompetentnosti i lične snage

Za dete, to nije „terapija“ u klasičnom smislu. To je prostor u kome može da isproba različite verzije sebe, bez straha da će pogrešiti.

Rad se odvija u malim, uzrasno ujednačenim grupama, sa jasnom strukturom i granicama. Upravo ta kombinacija sigurnosti i slobode omogućava da se promene dešavaju prirodno i u detetovom ritmu.

Šta roditelji najčešće primećuju?

Promene se ne moraju odmah videti u ponašanju, ali se često osete u nijansama:
dete se sigurnije izražava, lakše zauzima svoje mesto među vršnjacima, manje se povlači ili preplavljuje emocijama. Ono što dete „uvežba“ u igri, postepeno prenosi i u svakodnevni život.