23.12.2025.

Roditelji se najčešće javljaju sa tihim, ali teškim pitanjem:
„Da li je ovo samo faza ili mom detetu zaista treba pomoć?“

Briga o detetovom emocionalnom razvoju ne počinje tek kada se pojavi veliki problem. Često počinje onda kada roditelj primeti da se dete promenilo – da je povučenije, razdražljivije, tužnije ili jednostavno „nije ono što je bilo“. U tim trenucima, razgovor sa dečjim psihologom može biti važan korak ka razumevanju onoga što se u detetu događa.

Da li kod psihologa dolazi dete ili roditelj?

U našem radu, vrlo često prvi susret nije sa detetom, već sa roditeljem. To je prostor u kome roditelj može mirno da ispriča šta ga brine, bez straha da će dete biti etiketirano ili „analizirano“. Taj razgovor pomaže da zajedno sagledamo širu sliku – porodični kontekst, razvojni uzrast deteta, promene koje su se možda dogodile i način na koji dete reaguje na svet oko sebe.

Tek nakon toga, ako procenimo da je detetu potrebna direktna podrška, dogovaramo susret sa detetom – u ritmu i na način koji je za njega siguran.

Kako izgleda susret sa detetom?

Rad sa detetom nikada ne izgleda kao klasičan razgovor. Od deteta se ne očekuje da „priča o problemima“, niti da razume zašto je došlo. Dete se najpre upoznaje sa prostorom, sa terapeutom i sa idejom da je to mesto gde može da bude ono što jeste.

Deca svoj unutrašnji svet najprirodnije izražavaju kroz igru i crtež. Kroz crtež, dete spontano pokazuje kako doživljava sebe, druge i svet. Ne traži se lep crtež, niti „tačan odgovor“. Važno je značenje koje crtež ima za dete i način na koji o njemu govori – ili ćuti.

U tehnici „Play terapija“, dete simbolično prikazuje svoj prostor, odnose i granice. To često otvara uvid u osećaj sigurnosti, pripadanja i mesto koje dete ima u porodici i širem okruženju. Sve se odvija nenametljivo, kroz igru i razgovor koji dete vodi onoliko koliko može i želi.

Posebno mesto u radu imaju Vinikotove škrabalice – tehnika koja detetu omogućava da kroz jednostavne oblike, maštu i priču uspostavi odnos sa psihologom. Kroz tu zajedničku igru, dete se oseća viđeno i shvaćeno, bez pritiska da „objasni“ svoje emocije.

Naravno, ovde je reč o individualnoj terapiji. Deca veoma dobro reaguju i na grupni rad, imamo veoma pozitivno iskustvo sa psihodramskim radionicama, gde deca kroz igru i susret sa vršnjacima, uspešno prorađuju određenu temu koja im pravi pritisak.

Uloga roditelja u procesu

Rad sa detetom nikada nije odvojen od rada sa roditeljem. Roditelji redovno dobijaju povratne informacije, razumevanje detetovih potreba i konkretne smernice kako da mu pomognu u svakodnevnom životu. Istovremeno, poštuje se detetova potreba za sigurnošću i poverenjem – ono što dete donosi u susret, ostaje zaštićeno.

Cilj nije da se dete „popravi“, već da se razume. Kada dete dobije prostor u kome može da izrazi ono što nosi u sebi, često dolazi do smanjenja simptoma, boljeg samopouzdanja i kvalitetnijih odnosa – i kod kuće i u školi.

Koji uzrast deteta je preporučljiv za rad sa dečjim psihologom?

Dete može doći kod dečjeg psihologa od najranijeg uzrasta, čak i već od 3–4 godine, ali način rada se u potpunosti prilagođava detetovom razvoju i potrebama, i ovde je veći akcenat na radu sa roditeljima i razumevanju njihovog pristupa u odnosu sa decom.

Kod mlađe dece, rad se uglavnom odvija kroz igru, crtež i simbolički izraz. Dete ne mora da zna zašto dolazi, niti da govori o problemu – važno je da se oseća sigurno i prihvaćeno. 

Kod predškolskog i mlađeg školskog uzrasta (5–10 godina), dete već ima veće kapacitete da kroz igru, priču i crtež izrazi emocije, strahove i odnose. Tehnike poput crteža, „Moj svet“ i Vinikotovih škrabalica posebno su korisne u ovom periodu.

Kod starije dece i adolescenata, pristup se postepeno menja – razgovor dobija veću ulogu, ali se i dalje koriste kreativne i projektivne tehnike kada dete teško verbalizuje svoja unutrašnja stanja.

Zašto je važno reagovati na vreme?

Emocionalne teškoće u detinjstvu ne nestaju uvek same od sebe. Ali kada se prepoznaju i podrže na vreme, dete dobija priliku da razvije zdravije načine suočavanja sa emocijama i izazovima.

Dolazak kod dečjeg psihologa nije znak slabosti, već poruka detetu:
„Vidim te. Važno mi je kako se osećaš.“